О односу према непријатељима

Покрећем тему текстом Драдоша Калајића:

Две врсте непријатеља

Трудећи се да србске хришћане заразе мазохистички склоностима за подвргавање сваком страном господару и ропству те и за љубљење најгорих душмана – „пацифисти“ се позивају на јеванђељску препоруку „љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе“ (Лк. 6, 27 и Мт. 5, 44). Ако би такву препоруку усвојили по интерпретацији „пацифиста“, србски хришћани би доиста били принуђени да зарад верске ревности љубе не само све па и злочиначке непријатеље већ и Сатану. „Пацифистичка“ интерпретација изложеног начела може засенити и збунити само потпуно неуке, захваљујући осиромашености европских језика који при овом крају миленарног процеса изрођавања све врсте непријатељства означују само једним именом, принуђени да им различитости исказују додатним описима. Старогрчки и латински језик различито означавају две основне врсте непријатељства: личног и јавног, односно политичког. У старогрчкој и латинској верзији наведенa јеванђељска препорука позива вернике да љубе само своје личне али не и јавне, политичке непријатеље; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών а не diligite hostes vestros.

Карл Шмит, разматрајући суштину политике, која почива на критеријуму и моћима разликовања пријатеља и непријатеља, иронично али тачно опажа: „У миленарној борби између хришћанства и ислама, ни једном једином хришћанину није пало на памет да зарад љубави за Сарацене или Турке препушта Европу исламу уместо да је брани. Непријатељ, у политичком смислу тог појма, не имплицира личну мржњу те само у сфери приватног живота има смисла волети свог непријатеља, односно противника.“4

Слично разликовање личног (inimicos) и јавног (hostes) непријатеља пружа блажени Августин у полемици против Фаустума. Продубљујући упутсва Јована Крститеља војницима (Лк. 3, 14), блажени Августин истиче да им њихова дужност налаже превладавање личних интереса те борбу против претњи и повреда што циљају и угрожавају јавност којој служе. Своје оружје и умеће војник не сме употребљавати да би одговарао на личне повреде, дакле против личног непријатеља (inimicos).

Многе препоруке Исуса Христоса није могуће правилно разумети без спознаје историјског контекста. Примерице, обеснажење старозаветног начела одмазде по формули „око за око, зуб за зуб“ те позив верницима да се не противе злу, циљају јеврејско бунтовништво и позивају на поштовање pax romana. Дакле, ту није реч о сваком злу, већ оједном посебном, контигентном и релативном, које је Исус Христос извесно процењивао подношљивим, мудро увиђајући да би побуне изазвале много већа и гора зла. У времену тих проповеди римска империја била је добро утврђена, врхунски развијена и узорно уређена политичка стварност склада и синергије мноштва етичких и религијских различитости. Осим предоченог политичког смисла, наведена препорука садржи и моралну димензију где истиче најбоље стање духа, изнад личних и туђих страсти. Уосталом и непосредно животно искуство нас учи да је спокојство повређеног духа, који не узвраћа на нападе, често најбоља одбрана која затомљава гнев и мржњу противника.

Ваља имати у виду и метафорични смисао многих јеванђељских препорука који с тога не допушта дословне лектире и одговарајућа, приземна тумачења.
Додуше, склоност ка дословним лектирама и тумачењима је саставни, премда хетеродоксни део историје промишљања хришћанског учења који сведочи само и једино о слабостима и ограничењима људског елемента, али ваља признати да је Црква умела да их кроти и исправља. Добар пример супротстављања таквим слабостима и ограничењима пружио је управо блажени Августин у поменутом спису, поводом јеванђељског позива да се на ударац противника по десном образу одговара окретањем другог (Мт. 5, 39). Једном за свагда са оном врстом простодушности која одликује мудрост блажени Августин разрешава све недоумице које може изазвати речена препорука указујући да се она не односи на тело већ на дух. Дакле, и ту је реч о моралној дисциплини која на изазове мржње не узвраћа мржњом већ узвишеношћу сувереног и непоколебљивог духа.

Ако би пак силом неког апсурда предочене јеванђељске препоруке ваљало читати и схватати дословно а не као метафоре виших поредака стварности, онда би неке друге и привидно „супротне“ препоруке из Јеванђеља боле очи као несхватљива противуречја. Добар пример таквог „противуречја“ пружа позив верницима да се и по цену продаје последњег иметка снабдеју бодежима: „А који нема нека прода хаљину своју и купи нож“ (Лк. 22, 36).

Преузето из засописа студената богословског факултета Логос Год. 5, бр. 1-2/1995

одломак из текста Драгоша Калајића "Пацифизам против хришћанства"

Добра тема. Величанствену мисао св.Филарета Московског:

"Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири!"

Одличан текст, свака част!

Ево још једног занимљивог одломка о праведном рату:


Праведни рат је стање које допушта привремену и ограничену суспензију шесте заповести, по магистралном образлођењу епсископа александријског св. Атанасија, изложеном у писму Амосу, 356. године: „Није допуштено убијати, али је легитимно и достојно похвале усмрћење непријатеља у рату; тако да је исти чин забрањен ако се разматра са једне тачке гледишта и врши изван места, док је нормалан и допуштен ако се разматра са друге стране и врши у право време“.1


1 Атанасије: Epistula ad Amos, y Patrologaie cursus completus, издање J.P. Migne Париз 1857-76.

Такође преузето из часописа студената богословског факултета Логос Год. 5, бр. 1-2/1995

одломак из текста Драгоша Калајића "Пацифизам против хришћанства"

Корисно за прочитати и врло битно наглашена разлика!

Citat :

Старогрчки и латински језик различито означавају две основне врсте непријатељства: личног и јавног, односно политичког. У старогрчкој и латинској верзији наведенa јеванђељска препорука позива вернике да љубе само своје личне али не и јавне, политичке непријатеље; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών а не diligite hostes vestros.

То је то! Објашњено.  

Такође, препоручујем књигу великог православног философа Ивана Иљина који је овом феномену посветио доста пажње :

Иван Иљин - О супротстављању злу силом

Одличан је Иљин, треба прочитати!  

Ово сам "извукао" из књиге МИР И РАДОСТ У ДУХУ СВЕТОМ-пуке, беседе, разговори старца Тадеја Витовничког. "...Ми треба да штитимо једни друге, јер смо браћа, особито они који су једноверници... ...Кад је делегација државна Цариградске власти била послата код Сарацена да преговарају о примирју, Сарацени су одмах истакли да ми, Хришћани, не испуњавамо заповест Господњу. У делегацији је био и Кирило, и они кажу: зашто ви, Хришћани, не испуњавате заповести Христове да и непријатеља свога треба волети, већ нас гоните и убијате, и наравно не испуњавате те заповести? А он је, у одговору, казао: "Ако у једном закону постоје две заповести које треба да се испуњавају-који ће бити праведнији-онај ко испуњава обе заповести или само једну?" Они кажу: "Разумљиво да ће бити праведнији онај ко обе заповести испуњава". Он је онда одговорио: Као појединци опраштамо својим непријатељима, али као заједница ми полажемо живот један за другога. Јер, Господ је казао да "од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој за ближњег". Ми као заједница штитимо једни друге и живот свој полажемо, јер ви не само што ћете нас заробити физички, него желите, после, и психички и духовно да нас заробите и зато се бранимо". То је, дакле, оправдано.... ...Имамо и пример Јоаникија Великог. Он је двадесет година био војник. Чуда је правио, где год је био у рату увек је победио, никад није био побеђен. Није мислио о своме животу, него да положи живот свој за ближњег. И Господ га је сачувао и као монах био је (касније) светилник и чудотворац. Таквих ратника било је много. Цар Давид каже: "Благо оном коме Господ не прима грех!" Праведност поступа не за свој интерес, него за живот ближњег свога."

Пресретач ::

Добра тема. Величанствену мисао св.Филарета Московског:

"Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири!"

Када сам видела наслов теме прва мисао ми је била управо ова )))