Од натурализма до машине - Ернесто Сабато
Пробудивши се из дугог средњевековног дремежа, човек поново открива природни свет и природног човека, пејзаж и сопствено тело. Његова ће стварност сада бити световна и профана, или ће све више тежити да то буде, јер визија света не мења се тренутно. Али оно што је важно јесте да се виде линије силе које скривено почињу да усмеравају ток једног друштва, немир његових људи, правац њихових погледа; само се тако може сазнати оно што ће се очигледно одвијати неколико векова касније. Рафаелова профаност не објашњава се без те скривене напетости између линија силе које почињу да делују већ у 12том веку. Између Ђота и Рафаела – почетка и краја једног процеса – стоји читаво растојање које разддваја дубоко верног, ситног грађанина, још увек утонулог до паса у средњи век, и световног уметника ослобођеног било какве религиозности.
Повратак природи је суштинска црта почетка ренесансе и испољава се колико у народном језику, толико и у пластичним уметностима, у сатиричној књижевности колико и у експерименталној науци. Сликари и вајари откривају пејзаж и акт. А на поновно откривање акта утиче не само општа тежња ка природности, него и врхунац анатомских проучавања и егалитаристичког духа ситног грађанства: јер акт је, као и смрт, демократичан.
Најпре је човек према природи имао однос чедне љубави, као код Светог Фрање. Али Макс Шелер каже: волети и владати су два става који се надопуњују и за том некористољубивом и пантеистичком љубави уследила је жеља за овладавањем, која ће бити својство модерног човека. Из те жеље рађа се позитивна наука, која више није пуко контемплативно сазнање, него оруђе за овладавање универзумом. Арогантан став, који се окончава хегемонијом теологије, ослобађа философију и супротставља науку светој књизи.
Секуларизовани човек – animal instrumentificum – на крају управља машину против природе, како би је освојио. Али дијалектички ће ова последња коначно завладати својим творцем.
Prijem 
