Ернесто Сабато - Здрав разум

Ернесто Сабато - Здрав разум

Свет домаћег искуства тако је скучен наспрам универзума, подаци које пружају чула тако су варљиви, условни рефлекси тако лишени пророчанског дара, да је најбољи метод да се провере нове истине тврдити супротно од онога што саветује здрав разум. То је разлог из којег напредак у људској мисли често остварују особе на ивици лудила. Уз помоћ строге логике, Парменид успева да докаже како је стварност непомична, вечна и недељива; ако неко дође и примети како је свет, напротив, састављен од бесконачно много ствари, а те ствари не мирују, него се крећу, и нису вечне јер се троше или кваре или умиру, философ ће рећи: „У праву сте. То доказује да је свет онакав каквим га видимо чиста илузија.“

Сумњам да, после таквог закључка, просечни Грк не би описао Парменида као болесника. Такође, изгледа лудо тврдити, као Зенон из Елеје, да се стрела не миче, или да Ахил никада неће стићи корњачу; или, као Хјум, да ја не постоји; или, као Беркли, да је читав универзум једна фантазмагорија. Међутим, то су логички необориве теорије, и указују на једну могућност. Чињеница да брутално противрече здравом разуму није доказ да су нетачне. Како каже Расел, „истина о физичким предметима мора бити чудновата. Могла би бити недостижна, али ако неки философ верује да ју је достигао, чињеница да је оно што нуди као истину нешто чудновато не може понудити чврсту основу за стављање замерки на његово мишљење.“

Мислим да би суд који би деловао у име Здравог Разума осудио на лудницу Зенона, Парменида, Берклија, Хјума, Ајнштајна.

Достојно је дивљења, међутим, што здрав разум и даље има толики дидактички и друштвени углед упркос свим невољама које је баш он препоручио: равној површини Земље, геоцентризму, наивном реализму, Пастеровом лудилу. Да је здрав разум превладао, не бисмо имали радиотелефонију, ни серуме, нити простор-време, ни Достојевског. Ни Америка не би била откривена, и овај коментар, услед тога, не би био објављен (а то је чињеница коју, свакако, немам намеру да ставим раме уз раме са неоткривањем Америке).

Здрав разум је био велики непријатељ науке и философије, и он то стално јесте. Навести невероватност као аргумент против извесних идеја јесте доказ ганутљиве наивности. Са тим светом се догађа исто што се догађало и сељацима Марка Твена који су присуствовали циркуској представи: када су видели жирафе, устали су и затражили да им се врати новац, јер су помислили да су жртве преваре.

Просечан човек се дичи извесном мером лукавства, које се састоји у неверици пред фантастичним. Међутим, када говоримо уопштено, можемо рећи да живимо у свету који је у потпуности фантастичан.

Ова очигледна чињеница заклања се иза сопствене очигледности, као што каже Монтењ, „ce qu`on dict des voysins des cataractes du Nil“ (Оно што се каже за људе који живе у близини водопада Нила), да не чују буку.

Здрав разум представља одбацивање непознатих приказа, али представља и веровање у приказе које су блиске: одбацује псоглаве и киклопе, као да је мање чудовишно постојање особа које немају псећу главу или имају два уместо једнога ока. Делимично је тачно да је здрав разум непријатељ чуда, али неуобичајеног чуда, ако се тако може рећи.

То је осећај за заједницу погодан за удобну егзистенцију у оквиру скромних граница простора и времена: у Лапонији он препоручује да се путнику жена понуди, а овде да се путник убије ако је узме. Галијаш би се јако зачудио намери да се бол у зубу излечи аспирином, када се зна да се то лечи стављањем жабе на образ; исти механизам навео би лекара да се запањи ако би неко хтео да жабом излечи бол у зубу. Разлика почива (по лекару) у томе што је галијашева замисао празноверица, а његова није. Не видим ту суштинске разлике. На крају крајева, добар део савременог умећа лечења састоји се од празноверица које су добиле грчке називе. И строго узев, мало је људи тако празноверних као што су лекари: када се рашири нека нова празноверица, као што је вађење крајника, они помисле да се свака болест може излечити тим необичним поступком, а не само зубобоља. Уопште, може се рећи да само празноверни људи могу одлучно одбацити неку празноверицу, јер они су једини који чврсто верују у нешто: истински људи од науке превише су опрезни да би ишта дефинитивно одбацили.

Да је здрав разум чаролија и најразузданија машта лако је доказати: тај ђавољи адвокат наводи сељака да се закуне да је Земља равна и да је Сунце диск од двадесет сантиметара у пречнику. У свом чаробњачком бесу може и укинути велике делове стварности, а некмоли изобличити их.

Вероватно ће многи садашњи проблеми философије и науке бити решени када се човек једном одлучи да пређе преко здравог разума. Чим изађемо из нашег малог свакодневног универзума, престају да важе наше представе и предрасуде. То је разлог због којег нас бесмисао салеће са свих страна. И још више: пожељно је да тако буде, јер то је гаранција да се иде добрим путем. Ако неки астроном изложи теорију о Универзуму која је прихватљива за обичног човека, извесно је да греши. Ако неки други устврди да у извесним удаљеним пределима време стоји, тога господина треба слушати с поштовањем, јер је можда у праву.

Научне и философске теорије још су сувише привржене појмовном систему за по кући. Њихов је недостатак, можда у томе што су још помало сумануте.